2016 Sindikat Poreske uprave Srbije

 

Блиц, 12.01.2015.

Поред богаташа и предузећа који не плаћају порезе и доприносе, на тапету порезника нашла се и естрада. У Пореској управи почела је реформа и промењени су принципи рада те се очекује пунији буџет.

 

PURS, 17.01.2015.


 

Politika | Đorđe Vukadinović | 24.12.2014.

 

Najiskrenije ne mogu da shvatim kako je moguće da već dve i po godine idemo u dobrom pravcu, a stanje je sve goreKada se krećete pogrešnim putem, sve stanice duž njega biće, takođe, pogrešne. Ta stara istina važi i za aktuelnu srpsku vlast koja, plašim se, ubrzano ulazi u fazu potpunog gubitka osećaja za realnost i upada u sve drastičniji raskorak između sumorne stvarnosti i ružičaste slike koju emituje.
Najiskrenije ne mogu da shvatim kako je moguće da već dve i po godine idemo u dobrom pravcu, korupcija se iskorenjuje, više se ne krade na nabavkama, nemački, arapski i kineski investitori se prosto guraju i sapliću na ulazu u vladu, neprestano se sklapaju dobri poslovi o kojima nas neprestano obaveštavaju mediji i premijer lično – a stanje je sve gore i gore. Budžetski deficit je na astronomskom nivou, spoljni dug neprestano raste, a plate i penzije se neprestano smanjuju, kako u apsolutnom, tako i u relativnim iznosima.
A da, znam. To klipove pod točkove bacaju tajkuni i pristalice bivše vlasti. Kao i oni ljubomorni što je ova vlada (čitaj, premijer) „priznata i na Istoku i na Zapadu”, što je (ga) poštuju i ruski i američki predsednik i što preduzeti reformski zahvati daju „najbolje rezultate u novijoj srpskoj istoriji”. Mislite da karikiram? Ne, nažalost. Samo verno citiram ono što se poslednjih dana moglo čuti iz usta premijera i njegovih medija.
Šta bi sa Radulovićem? Kud se denu čudotvorni Lazar Krstić? Sećate li se tog „čuda od deteta”, čije lice i ne baš preterano suvisle izjave su pre samo godinu dana krasili sve naslovne stranice i ekrane svih srpskih medija? Hajde da zajednički pokušamo da se setimo i pobrojimo imena ministara finansija, privrede, poljoprivrede i obrazovanja za poslednje tri godine. A u pitanju su strateški resori, gde ne bi smelo biti mesta improvizaciji i gde bi moralo da se radi i planira na dugi rok. Ko je odgovoran za toliku neozbiljnost? Je li i tu u pitanju tajkunska zavera? Kome je palo na pamet da nacionalne finansije stavi u ruke jednog pripravnika, za koga je od početka bilo jasno da je tu samo na proputovanju i da je svestan da se ništa neće pitati, ali da će mesto ministra finansija lepo delovati u si-viju kada bude aplicirao za neki budući posao?
U suštini, postoje samo dve mogućnosti, obe nepovoljne za nosioca vrhovne vlasti. Ili on, naime, ne ume da nađe kvalitetne saradnike, ili, ako se i pojave, oni od njega beže kao đavo od krsta čim shvate gde su došli i kako stoje stvari.
Sav srpski politički pluralizam se sveo na povremeno zatezanje konopca između predsedničkog i premijerskog kabineta, kao i nekoliko satiričnih rubrika, portala i blogova. Medijske slobode i istraživačko novinarstvo se hrabro demonstriraju na opoziciji i supruzi predsednika države, a društvena kritika je svedena na stepen koji je postojao u vreme „Vesele večeri” (i tek u retkim trenucima dobacuje do nivoa „Ošišanog ježa”), kada su se, takođe, mogli kritikovati „bivši”, kao i neke „retrogradne” društvene pojave („nakupci i prekupci”, „birokrate” i „tehnomenadžeri”). Važno je samo da se ne dira u „zenicu oka”: bratstvo-jedinstvo, rukovodeću ulogu partije – i naravno Tita.
I kad smo već kod Tita, Aleksandar Vučić bi očigledno hteo da u sebi objedini simboličke figure i Broza i Zorana Đinđića, a ne zna se koja mu od njih manje pristaje. S jedne strane, on nastupa kao osvetnik i „božja kazna” za petooktobarsku političku klasu („lopove i izdajnike”) i iz toga crpu znatan deo svoje političke podrške. A istovremeno – naročito prema Zapadu i jednom delu ovdašnje javnosti – sebe pokušava da predstavi kao autentičnog nastavljača Zorana Đinđića, koji je bio lider upravo tog petooktobarskog prevrata.
Naravno da, čak ni teoretski, nije moguće biti i jedno i drugo. Ali realnost i logika nisu od velike pomoći u virtuelnom svetu tabloida i beskonačne niske ekonomskih uspeha i diplomatskih trijumfa koji prestižu jedan drugog. A za to vreme se građani ubrzano pretvaraju u „puk” i „svetinu”, željnu „hleba i igara” i golog preživljavanja. A to, po svoj prilici, i jeste cilj. Politički aktivan otpor mogu pružiti samo oni koji u nešto veruju i koji se nečemu nadaju. Zato je potrebno ubiti svaku perspektivu i svaku nadu. Samo tako se od jednog politički svesnog naroda može napraviti ideal, sličan onome koji se ovih dana reklamira na Si-En-Enu: zemlja jeftine i ropski pokorne radne snage, koja će za nadnice niže („konkurentnije”) od onih azijskih, raditi po fabrikama i poljima u vlasništvu „stranih investitora”.
Ipak, pogubniji od svih loših srpskih političkih parametara jeste odgovor iz jedne skorašnje ankete u kojoj je na pitanje: „Da li biste ohrabrili svoje dete da se odseli iz Srbije ukoliko bi za to imalo priliku”, preko polovine odgovorilo sa „da”, a jedva nešto iznad jedne trećine je reklo da ne bi. Toliko o „budućnosti u koju verujemo”.

 

10.12.2014 | Telegraf

Dan i po nakon što je Milun K. (41) pokušao da izbode i ubije šrafcigerom suprugu M.K. (37) u centru Kragujevca, Telegraf otkriva da bi žena danas bila mrtva da nije bilo tajnovitog junaka, slučajnog prolaznika, koji je zaskočio njenog muža na ulici i time joj dao vremena da pobegne u frizerski salon

Niko nije znao da je Kragujevčanku, koju je muž izbušio šrafcigerom u centru, od sigurne smrti spasio poreski inspektor Zoran Todorović, ulicu dalje. On je zaskočio muža, borili su se na ulici, tako je ženi dao vremena da pobegne u frizerski salon.
Nisam ja devetog decembra u devet ujutru spasio samo nju, spasio sam i sebe. Da nisam to učinio on bi je ubio, a ja bih život proveo pitajući se da li sam mogao da spasim taj živo.
Dan i po nakon što je Milun K. (41) pokušao da izbode i ubije šrafcigerom suprugu M.K. (37) u centru Kragujevca, Telegraf otkriva da bi žena danas bila mrtva da nije bilo tajnovitog junaka, slučajnog prolaznika, koji je zaskočio njenog muža na ulici i time joj dao vremena da pobegne u frizerski salon. Napadača je kasnije uhapsila policija, ali da nije bilo junaka sa ulice, M.K. ne bi preživela napad.
- Na njenoj jakni sam video rupe od uboda. Skočio sam na njega i zgrabio ga za ruku u kojoj je držao šrafciger. Uvrnuo sma mu ruku, a njoj povikao- beži! Njega sam pokušao da “bacim” na zid zgrade tržnog centra. Otrgao se. Pokušao je da me napadne. Opet sam ga odgurnuo. Stao je na trenutak i ukočio se. Gledali smo se sekund dva nemo, u oči, a onda je on šrafcigerom počeo da ubada sebe. Kao zver je zaurlao i stao da se okreće, da ponovo traži ženu. Nje više nije bilo u vidokrugu. Uspela je da uđe u salon, kaže Zoran Todorović.
Ostalo je već poznato. Kada je M.K. izbodena utrčala u salon, najpribranija žena je istrčala napolje da nađe policajce pre nego što se salona dokopa napadač. Uspela je, dovela je saobraćajca koji je savladao Miluna K. ispred salona i oborio ga na pod. Milun K. je još jednom izveo performans sa pokušajem samoubistva, ali nije sebi naneo povrede opasne po život.
- Kada se sve završilo ušao sam u salon, a ta žena me je pogledala i tiho mi rekla “hvala ti k’o bogu”. Izašao sam napolje i počeo da se tresem, svedoči poreznik velikog srca.
Ovaj čovek kaže sada, 36 sati od događaja, da je oduvek voleo da čita novogodišnje brojeve novina u kojima su tada priče o najvećim junacima iz prethodne godine. Kaže da se uvek pitao- da li bih se i ja usudio?
- Bog me iskušao, izgleda da mogu i ja. Taj čovek jeste mlađi i jači, ali on je imao nameru da ubije, ja da branim, borile su se demonska i božja sila. Nisam ja devetog decembra u devet ujutru spasio samo nju, spasio sam i sebe. Da nisam to učinio on bi je ubio, a ja bih život proveo pitajući se da li sam mogao da spasim taj život, kaže junak iz Poreske uprave.
(M.Raca)

 

Ko je on-line

Ko je na mreži: 10 gostiju i nema prijavljenih članova

VRH