2016 Sindikat Poreske uprave Srbije

11. 02. 2015. - Autor: Novosti

ZAPOSLENI u "Srbijagasu", EPS, "Transnafti" i "Elektromreži Srbije" ne moraju da uzimaju skupe kratkoročne keš kredite kod banaka. Njihov zajmodavac je - država. Ove godine, za četiri preduzeća, izdvojiće 1,7 milijardi dinara za pozajmice svojim radnicima.

Naime, zaposleni u ovim državnim preduzećima potpisali su prošle nedelje nove kolektivne ugovore sa svojim poslodavcima u kojima su se izborili za godišnju pozajmicu od oko 50.000 dinara, koja se vraća na godinu dana i - bez kamate.
Pozajmice se, kaže predsednik sindikata "Srbijagasa" Veljko Milošević, dele sredinom godine, a sada postoji imperativ da ih zaposleni - i vrate.
- Ranijih godina smo dobijali dodatnu platu, a sada ništa - kaže Milošević. - Imamo pravo samo na godišnju pozajmicu u visini prosečne republičke plate. Ona, po novom kolektivnom ugovoru, mora da se vrati na deset ili 12 mesečnih rata. Daje se u septembru, a već narednog meseca počinje otplata. Ranije se to nije ni vraćalo, ali sada mora.
Posle pregovora koji su trajali nekoliko meseci, za pozajmicu su se izborili i u najvećem javnom preduzeću. Ova beskamatna pomoć države, zaposlenima dobro dođe nakon smanjivanja plata.

TRAŽILI I NADOKNADU
PRIVREDNA društva koja su deo "Elektroprivrede Srbije", kao što je TENT Obrenovac, tražili su od države pored zajma i godišnju nadoknadu za svoj "rad i trud", ali je zahtev kažu - odbijen. - Mi smo morali da pristanemo na smanjivanje plate iako smo proizvodno preduzeće koje ne bi trebalo da ulazi pod javnu potrošnju - kažu iz sindikata TENT. - Zato smo tražili dodatni novac.
- Morali smo da pristanemo na smanjenje plata od oko 10.000 mesečno u bruto iznosu - kaže predsednik sindikata EPS Milan Đorđević. Došli smo u situaciju da "Kolubara", na primer, ima manju platu od "Beogradskih toplana". Imamo pravo samo na onu godišnju pozajmicu od oko 50.000 dinara, koju vraćamo u ratama.
Radnici iz privatnog sektora o sličnim uslovima mogu samo da sanjaju. Svakom trećem radniku u proseku kasni plata i do dva meseca, pa na kraju godine zapravo on finansira poslodavca.
- Radnici imaju pravo da traže pozajmice i da se odnose prema javnom preduzeću kao prema svom gazdi - misli ekonomista Ljubomir Madžar. - Ipak, gotovo sva energetska državna preduzeća su prošlu godinu završila u minusu, a taj minus nadoknađuju budžetski obveznici. Tako, njihove pozajmice se plaćaju preko leđa građana.

 

 

Блиц, 12.01.2015.

Поред богаташа и предузећа који не плаћају порезе и доприносе, на тапету порезника нашла се и естрада. У Пореској управи почела је реформа и промењени су принципи рада те се очекује пунији буџет.

 

PURS, 17.01.2015.


 

Politika | Đorđe Vukadinović | 24.12.2014.

 

Najiskrenije ne mogu da shvatim kako je moguće da već dve i po godine idemo u dobrom pravcu, a stanje je sve goreKada se krećete pogrešnim putem, sve stanice duž njega biće, takođe, pogrešne. Ta stara istina važi i za aktuelnu srpsku vlast koja, plašim se, ubrzano ulazi u fazu potpunog gubitka osećaja za realnost i upada u sve drastičniji raskorak između sumorne stvarnosti i ružičaste slike koju emituje.
Najiskrenije ne mogu da shvatim kako je moguće da već dve i po godine idemo u dobrom pravcu, korupcija se iskorenjuje, više se ne krade na nabavkama, nemački, arapski i kineski investitori se prosto guraju i sapliću na ulazu u vladu, neprestano se sklapaju dobri poslovi o kojima nas neprestano obaveštavaju mediji i premijer lično – a stanje je sve gore i gore. Budžetski deficit je na astronomskom nivou, spoljni dug neprestano raste, a plate i penzije se neprestano smanjuju, kako u apsolutnom, tako i u relativnim iznosima.
A da, znam. To klipove pod točkove bacaju tajkuni i pristalice bivše vlasti. Kao i oni ljubomorni što je ova vlada (čitaj, premijer) „priznata i na Istoku i na Zapadu”, što je (ga) poštuju i ruski i američki predsednik i što preduzeti reformski zahvati daju „najbolje rezultate u novijoj srpskoj istoriji”. Mislite da karikiram? Ne, nažalost. Samo verno citiram ono što se poslednjih dana moglo čuti iz usta premijera i njegovih medija.
Šta bi sa Radulovićem? Kud se denu čudotvorni Lazar Krstić? Sećate li se tog „čuda od deteta”, čije lice i ne baš preterano suvisle izjave su pre samo godinu dana krasili sve naslovne stranice i ekrane svih srpskih medija? Hajde da zajednički pokušamo da se setimo i pobrojimo imena ministara finansija, privrede, poljoprivrede i obrazovanja za poslednje tri godine. A u pitanju su strateški resori, gde ne bi smelo biti mesta improvizaciji i gde bi moralo da se radi i planira na dugi rok. Ko je odgovoran za toliku neozbiljnost? Je li i tu u pitanju tajkunska zavera? Kome je palo na pamet da nacionalne finansije stavi u ruke jednog pripravnika, za koga je od početka bilo jasno da je tu samo na proputovanju i da je svestan da se ništa neće pitati, ali da će mesto ministra finansija lepo delovati u si-viju kada bude aplicirao za neki budući posao?
U suštini, postoje samo dve mogućnosti, obe nepovoljne za nosioca vrhovne vlasti. Ili on, naime, ne ume da nađe kvalitetne saradnike, ili, ako se i pojave, oni od njega beže kao đavo od krsta čim shvate gde su došli i kako stoje stvari.
Sav srpski politički pluralizam se sveo na povremeno zatezanje konopca između predsedničkog i premijerskog kabineta, kao i nekoliko satiričnih rubrika, portala i blogova. Medijske slobode i istraživačko novinarstvo se hrabro demonstriraju na opoziciji i supruzi predsednika države, a društvena kritika je svedena na stepen koji je postojao u vreme „Vesele večeri” (i tek u retkim trenucima dobacuje do nivoa „Ošišanog ježa”), kada su se, takođe, mogli kritikovati „bivši”, kao i neke „retrogradne” društvene pojave („nakupci i prekupci”, „birokrate” i „tehnomenadžeri”). Važno je samo da se ne dira u „zenicu oka”: bratstvo-jedinstvo, rukovodeću ulogu partije – i naravno Tita.
I kad smo već kod Tita, Aleksandar Vučić bi očigledno hteo da u sebi objedini simboličke figure i Broza i Zorana Đinđića, a ne zna se koja mu od njih manje pristaje. S jedne strane, on nastupa kao osvetnik i „božja kazna” za petooktobarsku političku klasu („lopove i izdajnike”) i iz toga crpu znatan deo svoje političke podrške. A istovremeno – naročito prema Zapadu i jednom delu ovdašnje javnosti – sebe pokušava da predstavi kao autentičnog nastavljača Zorana Đinđića, koji je bio lider upravo tog petooktobarskog prevrata.
Naravno da, čak ni teoretski, nije moguće biti i jedno i drugo. Ali realnost i logika nisu od velike pomoći u virtuelnom svetu tabloida i beskonačne niske ekonomskih uspeha i diplomatskih trijumfa koji prestižu jedan drugog. A za to vreme se građani ubrzano pretvaraju u „puk” i „svetinu”, željnu „hleba i igara” i golog preživljavanja. A to, po svoj prilici, i jeste cilj. Politički aktivan otpor mogu pružiti samo oni koji u nešto veruju i koji se nečemu nadaju. Zato je potrebno ubiti svaku perspektivu i svaku nadu. Samo tako se od jednog politički svesnog naroda može napraviti ideal, sličan onome koji se ovih dana reklamira na Si-En-Enu: zemlja jeftine i ropski pokorne radne snage, koja će za nadnice niže („konkurentnije”) od onih azijskih, raditi po fabrikama i poljima u vlasništvu „stranih investitora”.
Ipak, pogubniji od svih loših srpskih političkih parametara jeste odgovor iz jedne skorašnje ankete u kojoj je na pitanje: „Da li biste ohrabrili svoje dete da se odseli iz Srbije ukoliko bi za to imalo priliku”, preko polovine odgovorilo sa „da”, a jedva nešto iznad jedne trećine je reklo da ne bi. Toliko o „budućnosti u koju verujemo”.

 

Ko je on-line

Ko je na mreži: 19 gostiju i nema prijavljenih članova

VRH